Sava nije mogao krunisati Stefana, jer u vrijeme krunisanja nije bio episkop, a za krunisanje kralja činodejstvujući mora biti u činu arhiepiskopa ili patrijarha.
Димитрије Хоматијан (Δημητριος Χωματηνος) је био архиепископ Бугарске од 1216. до 1236. го-дине, а ова архиепископија је обухватала и те-риторију државе Немањића.
Cа великим благом и великом пратњом Сава Не-мањић 1219. године oдлaзи у Никеју никејском цару Теодору I Ласкарису и тадашњeм (васе-љенскoм) па-тријарху цариградскoм Манojлу Са-рантeну Харитопулу, поклaњa им је благо и моли да оснују посебну архиепископију са српским архиепископ за српску државу. И тада i тако је Сава постао први српски архиепископ.
Када је следеће године Хоматиjан чуо да је Сава негдjе без његовог знања и благослова примио две хиротоније (прво је рукоположен за епи-скопа, а одмах затим за архиепископа), Хома-тиjан је написао писмо и послао га и цари-градском патријарху и Сави:
"Димитрије, милошћу божјом архиепископ Прве Јустинијане и целе Бугарске, и свети и божански сабор aрхијере подложних његовој епархији, пре-часном међу монасима и сину великог жупана Србије, господину Сави, благодат од Бога и мир и у Светом Духу поздрав.
Одавно нам је стигао глас о твојој часности како си оставио своју земљу и родбину и цело очин-ско наслеђе и просто речено, свет и све што је у свету, те у рано ј младости дошао у приморски Атон, Свету Гору, која због синова аскета на-стањених на њој и јесте и зове се Света Гора. Тамо си се посгригао и примио монашки живот и постао пријатељ тамошњим испосницима, који се свима снагама јуначки боре против не-пријатеља Сатане. Вeћ си се и преко граница прочуо као славан међу монасима.
А шта се касније догодило, не знамо како да кажемо. Оповргнута је слава и побијена вели-чанственост гласа који се био пронео о теби. Наиме испосник Сава је оставио Атон и там-ошње подвиге, вратио се натраг као они који се предомишљају и окрећу ка злу и на које се тужи и свето јеванђеље, те је постао скоро оно што је првобитно био. Јер га Је љубав према отаџбини заробила и уграбила из тврђаве Свете Горе, те се опет настанно у Србији; претворила је ис-посника у вршиоца и управитеља земаљских послова и произвела га за посланика околним владарима, и тако је одбацио оно што је зидао као монах и одао се светској сујети. Потпуно се упустио у светске бриге и у светско славољубље, почео је да учествује у гозбама, да јаши коње најплеменитије пасмине, лепе, окићене заста-вама, да води са собом многу послугу, да се размеће у свечаним поворкама раскошном и разноврсном пратњом. Идући даље тим путем, зажелео је и достојанство јерарха, отишао не знамо куда и добио наједанпуг то достојанство, те се вратио у отаџбину, проглашујући се вели-чанствено архијерејем Србије. Тамо је рукопо-ложио и многе архијереје, без назначења или и за нека одређена места, не знамо. У кратко ре-чено, не само да је повредио монашке завете, него је уздрмао и сам устав о црквеним ства-рима.
Када смо чули о теби ове и друге сличне ствари, једне раније, а друге недавно, нисмо им пове-ровали у потпуности, јер знамо да су причања понајвише лажна. А мислили смо и да није наше да истражујемо зашто си отишао из Свете Горе у своју отаџбину и како си се земаљским посло-вима бавио. Јер никада нисмо имали обичај да испитујемо животе других, да би их корели и осуђивали, пошто то потпуно забрањује и божја заповест. Јер каже се: "Не судите да вам се не суди". И не судите пре времена, и све остало што у истом стиху свете речи предају.
Али ако си рукоположен за архијереја, наше је, и то мислимо у великој мери, да питамо: како, и за коју цркву? У томе се служимо упутствима бо-жанских и светих канона и благочестивих закона. Ако си ти, блажени, сада постао архијереј, као што се чуло на све стране, ми желимо да са-знамо где. Ако у Србији, питамо како? Ако руко-положењем најсветијег цариградског патријарха, питамо зашто? Јер, ако си постао митрополит на основу права, од старине принадлежног царе-вима да обнављају градове и да их од нижег степена, наиме епископског, уздижу на виши митрополитски или архиепископски, као што говоре канони 12 и 17 Халкидонског сабора и 38 канон сабора који се био састао у Трулу на царском двору, тада је требало да си ти пре тога био епископ, те да би се могао узвисити од нижега на почасније и више. Али ти нити си био епископ нити уопште имаш царску одлуку, која би потврђивала твоје рукоподожење. А и где је данас царство, коме припадају и остала па и ово достојансто, пошто сада многи врше власт по областима, а нико није сачувао неокрњено цар-ско достојанство? А пошто већ нема правог царства, то и твоме рукоположењу сасвим не-достаје правна основа.
Ако ли си се непромишљено наметнуо Србији као нов архијереј, није пак теби потпуно непо-знато, као и ма коме другом, да се Србија налази у епархији престола Бугарске и да Србија има епископа у Расу, кога рукополаже архиенископ Бугарске. Према томе, ти си се противно кано-нима заодео архијерејским достојанством, угазио си у туђу област и заборавио си се, учинивши себе, како изгледа, из безумља одговорним за преступ против одредаба божанских канона и без потребе пореметивши границе добро уста-новљене од отаца. Према томе, ти си, боље да кажемо по псалмопевцу, „обукао се у клетву као у хаљину".
Ако треба истину да кажемо, онда, кад си већ, оче, преузео архијерејство због ревности према јеванђељу, требало би, по великом боговеснику Павлу, да не проповедаш тамо где је Христос познат, како не би зидао на туђем темељу, него, као што је писано, да проповедаш онима којима он није објављен и који нису чули о њему. Тада не би нико, ко се руководи благочестивом ми-шљу, осудио твоје рукоположење као очевидно из апостолске ревности потекло. Али, не постоји место докле проповед апостола није стигла, јер се, као што знаш, њихов глас раширио по целој земљи, а Србија божјом милошћу живи побожно и хришћански нв темељу положеном од апос-тола и њом управља архијереј кога су јој оци дали. Ниси, дакле, из ревности према јеван-ђељу, него си из славољубља ускочио у ар-хијерејско достојанство, те си га на свој грех и опасност преузео, као оне животиње које желе да нападну некога и сами налете на најошгрији мач. Ето, како те твоја жеља за преосвећеношћу одведе у неупутности.
Па још ако је и то истина да си затекао епископа канонски постављеног, оног у Призрену, и да си га тирански из епископије избацио, нагнавши га, јадника, да да оставку, наравно да би се, под изговором оставке, зло сматрало слободннм од одговорности, а да си уместо њега поставио тамо онога који је теби по вољи, онда си излио на себе гнев канона, боље рећи гнев Бога због гажења канона.
Ако је пак приличило дати место твојој жељи, требало је, драги, не ка неком другом, него ка поглавару бугарске епархије, као аутокефалном, и ка његовим епархијским јерарсима да при-бегнеш и да затражиш достојанство, те би га свакако добио у духу пристојног попуштања по одобрењу канонском. Јер колико је неупутно да си добио рукоположење од неког другог уместо од аутокефалног архијереја, знају они који добро познају књиге закона и канона.
А да то јасно докажемо, навешћемо дословно саме текстове божанских и светих канона. Канон 35 светих апостола ово говори: „Епископ нека се не усуди ван својих граница вршити рукопо-лагања у градовима и селима који му нису потчињени. А ако се докаже да је то учинио без знања оних којима су подложни ти градови или села, нека се свргну и он и они које је руко-положио".
А канон [2] другог васеленског сабора ово за-поведа: „Епископи да не улазе преко своје ди-јецезе у цркве које су ван њених граница и да не побркају цркве; него, по канонима, алексан-дријски епископ нека управља само црквама у Египту, источни епископи нека се брину само о Истоку, уз очување прерогатива датих у никеј-ским канонима ангиохијској цркви; епископи азијске дијецезе нека управљају само црквама у Азији; понтијски у Понту, а тракијски нека упра-вљају само црквама у Тракији. Непозвати епис-копи нека не прелазе преко своје дијецезе ради рукополагања или ради неких других црквених послова. Кад се одржи означени канон о дије-цезама, јасно је да о иословима сваке поједине епархије траба да води бригу сабор те епархије, као што је установљено у Никеји. А оне цркве божје које су међу варварским народима, треба да се управљају према пуноважном обичају отаца".
Канон 8 сабора у Ефесу ово наређује: „Најбо-гољубивији епископ Ригин и другови му најпо-божнији епископи Кипарске епархије Зинон и Евагрије пријавили су дело које против црквених наредаба и канона светих отаца уводи ново-тарије и које поврећује слободу свију. Пошто за опште болести треба јачи лек, јер оне наносе и већу штету, а нарочито кад ни старог обичаја није било, да антиохијски епископ врши ру-копалагања у Кипру, као што су из књига у својим исказима доказали најпобожнији људи, који су дошли на свети сабор, нека претстојници светих кипарских цркава имају потпуну и неоспориву власт по канонима светих отаца и по старом обичају сами рукополагати најпобожније епис-копе. А исто нека се чува и у другим дијецезама и свуда у епархијама, да нико од најбого-љубивијих епископа не заузме другу епархију која није била раније и од почетка под његовом или његових претходника руком; а ако је који заузео другу епархију и насилно је себи пот-чинио, нека је поврати, да се не вређају канони отаца, да се под изговором свештене службе не поткрада гордост световне власти и да нео-пажено не изгубимо помало слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију хришћана. Према томе, свети васеленски сабор иалази за сходно, да свакој епархији буду очувана чиста и неповређена права која јој од почетка и одавно припадају, према обичају од старине утврђеном. Сваки митрополит има право да ради свог обезбеђења узме препис ових решења. А ако ко изнесе одредбу која устаје против ових одлука, сав свети васеленски сабор објављује да овака одредба нема никакву важност".
Канон 13 антиохијског сабора овако одређује: „Ниједан епископ нека се не усуђује прелазити из једне епархије у другу да рукополаже кога за вршење службе у цркви, па ни онда, кад га прате други, осим ако није позван граматом митро-полита и епископа који су с њим, и у чију област он долази. Ако га пак није нико позвао и противу реда дође да кога рукополаже и да управља црквеним пословима који га се не тичу, нека нема важности оно што он учини и нека се подвргне заслуженој казни због свог незако-нитога поступка и нерасуднога предузећа и да буде већ отсада од светога сабора свргнут".
Канон 22 истог сабора ово износи:„Епископ не сме одлазити у други град који му није потчињен, ни у крај који му не припада, да кога рукополаже или да поставља презвитера или ђакона у местима која су потчињена другом епископу, осим ако то учини са пристанком властитог епископа дотичног краја. А ако се ко усуди на ово, неће то рукоположење имати важности, а он ће бити подвргнут казни сабора".
Канон 12 халкидонског сабора ово устанављује: „Дознали смо да су неки, противно црквеним од-редбама, обративши се к велможама, на основу царских грамата, расцепили једну епархију на двоје, тако да услед тога постоје два митро-полита у једној истој епархији. Према томе свети сабор одређује да се унапред ниједан епископ на то не усуди; јер ко то покуша, биће збачен са свог положаја. Они пак градови који су према царским граматами били одликовани називом митрополије, нека уживају једино ову част, исто као и епископ који управља црквом тих градова, и да буду очувана правој митрополији њена права*.
Пошто тако свети и божански канони заповедају и пошто нама не би личило да прећутимо дело које се тако очевидно показује неупутно, ево саборно објављујемо твојој часности да, ако отступиш од права која од старине припадају нашој епархији, а која ти сад незаконито држиш, добро ћеш учинити, јер то би значило да си се предомислио као онај који се опамети, да си постао свестан неканоничности тога свог пре-дузећа и вратио се на пут којим су од старине ишли твоји претци, те ћеш можда и опроштај добити за ту мудрост. Аколи, пак, неотсупно будеш остао при свом дрском делу и ако одржиш своју упорност, презревши ово наше писмо, па сам себе учиниш подложним казни канона, којом ти они законито прете са снагом права, ми те подвргавамо одлучењу од свете и живоначалне Тројице и искључујемо те из заједнице верних као преступника заповести светих и божанских канона и као нарушиоца и смутитеља црквеног усгава, који су свети оци од почетка установили. А према томе ће и они који с тобом опште бити подвргнути истим казнама, били они у црквеном реду или световногчина и положаја.
За предаваоца овог нашег саборног писма од-редили смо преосвећеног епископа Скопља, у Господу љубљеног нам брата и саслужбеника, господина Јована, како би и живим гласом ово што је написано протумачио твојој часности.
Месеца маја, индикта 8.
..............................
Извор: Georgije Ostrogovski, Pismo Dimitrija Homatijana sv. Savi i odlomak Homatijanovog pisma patrijarhu Germanu o Savinom posvećenju; Svetosavski zbornik II, Knjiga CXXV, Drustveni i istorijski spisi, Knjiga 50, 1939: Svetosavski zbornik, Knjiga 2, Izvori, Izdanje Zadužbine Dragoslava Gođevca 1, Srpska Kraljevska Akademija, Beograd, 1939, str. 97 - 111.
No comments:
Post a Comment