Kralj Uroš V, sin cara Dušana.
Na Kosovu je 1369. došlo do velikog sudara vojske pristalica mladog srbskog kralja Stefana Uroša V Nemanjića, sina Dušanovog, i vojske samozvanog kralja Vukašina, jednog od uzurpatora i rušitelja Dušanovog carstva:
"Do sudara ovih dveju armija došlo je na Kosovu. Moguća lokacija jeste grad Zvečan ili njegova okolina. Ovaj moćni grad je nekada u svojim rukama držao knez Vojislav Vojnović, a sada je njime upravljao Nikola Altomanović. Kao i uvek u borbama Nikola Altomanović je nastupio veoma odlučno i direktno se upustio u najveće kreševo. Lično je predvodio svoje ratnike dok je Lazar Hrebeljanović bio već mudriji i oprezno je posmatrao sam tok bitke. Ako je u direktnim sukobima i učestvovao nalazio se dovoljno blizu ivici bojišta tako da je u svakom momentu mogao, ako ustreba, da se bezbedno izvuče.
Veoma brzo je Lazar Hrebeljanović uspeo da uvidi svoju grešku i da oseti da je vojska koju ima Vukašin mnogo jača i spremnija za ovu borbu. Po njemu bitka je bila izgubljena i bilo je mnogo pametnije izvući se negoli uludo poginuti. Tako je i uradio. Jednostavno je od svoje vojske izvukao ono što je iole vredelo i što se moglo i kasnije korisno upotrebiti dok je deo vojske jednostavno ostavio. Kada se izvukao iz bitke mogao je sa bezbedne udaljenosti da vidi da se Nikola Altomanović sa svojom malom vojskom još uvek veoma hrabro bori, ali da se obruč oko njega i dalje steže. U tome momentu mu se učinilo da je karijera Nikole Altomanovića završena i da će on naći svoj grob na Kosovu. Možda je toga momenta mogao i odahnuti jer se uspeo rešiti barem jednog konkurenta u borbama za teritorije. Dok se približavao svojoj prestonici u Kruševcu mora da je već u glavi imao i plan kako da Altomanoviću propast iskoristi najbolje, naravno u svoju korist.
Iako ostavljen na bojnom polju nasuprot Vukašinovoj vojsci, Altomanović se ljuto borio. Bio je sjajan primer borca i viteza i u svom oklopu sav poprskan krvlju mora da je bio lepa slika za onoga ko uživa u ratničkim veštinama. Čak i u toj situaciji nije razmišljao o tome da svoje borce ostavi i da se izvuče. Stoga mu je i povlačenje Lazara Hrebeljanovića u tome momentu izgleda bilo neobjašnjivo i nerazumljivo. On sam ne bi svoga saveznika ostavio na cedilu na takav način, dok Lazar nije ni trepnuo. Da svi ne shvataju kodeks viteštva i svoje lične političke koristi na isti način, mogao je jasno videti.
Da je dete sreće mogao se Altomanović uveriti kada je uz neki neobjašnjiv sticaj okolnosti, ali i uz veliku ličnu hrabrost uspeo da se nekako izvuče sa bojnog polja. Vojska mu je sigurno pretrpela teške gubitke, a kako je on prošao ostaje da se nagađa. Sudbina cara Uroša je bila najgora. Njega je živa zarobio Vukašin Mrnjavčević, ali ga nije povredio. Još uvek je magično ime Nemanjića bilo dovoljno da cara Uroša zaštiti od fizičkog uništenja, ali ne i od maltretiranja i ponižavanja." (Željko Fajfrić, Veliki župan Nikola Altomanović, DD "Grafosrem", Šid, 2000.)
Nije li epski narodni pjevač ovu Lazarevu izdaju na Kosovu prevrnuo u izdaju Vuka Brankovića u kasnijoj bitci na Kosovu 1389. godine? Crkva je Lazara proglasila za sveca, iako je Lazar nije ni vjerovao, jer da je vjerovao, održao bi u crkvi pred Bogom, patrijarhom, vlastelom i narodom datu zakletvu da će biti vjeran caru Dušanu i sinu mu kralju Urošu.
