"Sladost osobitu čuvstvujem, kadgod milo ota-častvo moje Bosnu spomenem, u kojoj sam se rodio odhranio, i sa rodom mojim bědu i tugu dělio. Ja uz-dišem i čeznem za Bosnom, raspitujem za srěću i nesrěću Bošnjakah, želim i Bogu se molim gdi sam god, da i njima sunce pravde i prosvěte zasvětli. Za-to zar i na ovom městu nemogu sàrcu mome odo-lěti, da Bosnu, moje milo no žalosno otačastvo, ne-spomenem, da i ostaloj bratji Sàrbima nepredsta-vim, i njene rane i gorke jade nepokažem, eda Bog da, te se sad i odsad čuvstviteljnih dušah nadje, koji ili će suzu bratsku sa suzama bosanskih sàrbaljah směšati, ili ruku pomoći pružiti. Ja nisam kadar hi-storiu bosanskih Sarbah opisati, niti mogu stanje njihovo od věkovah predstaviti, ali nemogu ni pre-mučati, da nekažem što znam, i što sam ja u pros-toti mojoj izkusio, a i sám dosta prepatio, da bar Sàrbi sad i odsad čitajući spomenike sàrbske ¹) sa-znadu tko sam i od kud sam, i kakove sam srěće i sudbine bio, i da ostali srětnii sinovi sàrbski, boga-timi darima prirode i lěpima naukama ukrašeni i bo-sanke Sarbe udostoje zanimanja svoga, i potrude se pokazati im putove i staze, koje k srěći i blago-stanju vode." [1]
„Bosna, koja se po rěci Bosni od starinah tako naziva, bivala je čest jedna velike sàrbske dàržave, a čest za sebe, dàržava i banovina, imajuća svoje vladatelje, Kraljeve i Bane.” [2]
"Zemlja je lěpa i plodonosna; žitelji hristjani bave se poljudělstvom i pastirstvom, i imaju dosta ova-cah, svinjah, kozah i rogate marhe, koju u obližnje dàržave prodaju; iznose takodjer maslo, sir, vunu, kože, vosak med, loj i ruj. A nije zemlja ni s rudama različitima oskudna, kao zlata, srebra, brakra, olova, kositra, gvoždja, od kojih se a dan dašanji vide, premda u zabataljenom i zapuštenom stanju rudo-kopnje, koje su něgdašnji kraljevi i vladatelji ustrojiti dalii. Ali pod Turcima samo se kopa gvoždje, bakar, olovo i salitra, koja im je za pravljenje baruta po-trebna. Ima u Bosni i mineralnih vodah ladnih, top-lih, slanih, kiselih zumporitih u izobilju.
Žitelji u Bosni jesu Sàrblji, no trojakoga věrois-povědanja, istočnoga, zapadnoga i mahomedan-ske věre. Koliko je čislo, nemože se uprav znati. No sudeći po parokiama, moglo bise od prilike reći, da u Bosni i Hercegovini više od 1,000,000 dušah isto-čnoga zakonah imati može; zapadne věre do 150,000, a Turakah i poturčenikah, do 280,000 du-ša. (…) No càrkvih se u Bosni i Hercegovini vàrlo malo nalazi, i to su sve starodavne zidine od starih sàrbskih vladateljah, koje Turci nedopuštaju obnav-ljati ni pokrivati bez velike plate.” [3]
„Turci ili poturice žive najviše po gradovima varo-šima i palankama, a po selima vàrlo ih se malo na-lazi, i to samo oko Travnik i istoku, oko Zvornika, Beljine, Srebàrnice: i něšto izmedju Jajca i starog Majdana k zapadu, i k jugo-zapadu oko Kupresa, a u Hercegovini gotovo nigdi. Katolici, ili Sàrblji za-padne càrkve, koji se u sred Bosne Magjari zovu, žive ponajviše po selima, koja su sa turskima izmě-šana, kao oko Kupresa, i do blizu Lěvna, něšto oko Travnika, několiko selah oko Jajca, několiko oko Gradašca i oko Banje Luke, několiko oko Dubice pokraj Save. A u ostalom sve zauzimaju Sàrblji is-točne cěrkve, i svi govore jednim pravim sàrbskim jezikom sa malom razlikom narečnom, tako poturice vele većerati, rućati, djete (gjete) a katolici večerati, ručati, dite, lipo, šino, bilo, a Sàrblji istočne cěrkve večerati, ručati, děte, sěno, bělo, Iěpo. Màrzost i gonenje koje izmedju žiteljah ove trojake věre, prem da jedne kàrvi i istoga roda porekla, carstvuje, jeste nečuveno i nepojimljeno. Turci premda i na katolike màrze, opet u njima veće pověrenje imaju, nego u Sàrbima, ili zato' što su od početka istočne càrkve bili i od nje odpali. ili što je ovih veće čislo, pa ih se više plaše, ili što su Sàrblji slobode žestji ljubitelji, ili što sa càrnogorskim Sàrbima od kosovske bitke u neprestanoj borbi žive, ili zar što su sa Sàrbima u Sàrbii mnogo se bili, i od njih biveni bivali." [4]
..............................
[1] Ivan Frano Jukić, Pogled po Bosni I Herce-govini); Obći zagrebački koledar za godinu 1849., Dio drugi; Tisak Bratje Županah, Zagreb, 1849, str. 25.
