ŠTA SVJEDOČE STEĆCI

 

 

 

 

Antropomorfni likovi Sunca i solarnih božanstava is-plaženog jezika svjedoče da nije bilo nikakvih Boš-njana ni Bošnjaka, već sve sami Serbi krestjani ili krstjani koje lažno nazivaju bogumilima i babunima, jedino ih Rimokatolička crkva naziva PATARENIMA po APOLU, BOGU SUNCA iz likijske PATARE.

"SAMURAI" - RIJEČ PROTOSRBSKOG JEZIKA

Vještačka inteligencija kaže da japansko SAMURAI potiče od SABURAU sa značenjem SLUŽITI, a SABRI su jedno od starih imena SERBA, tj. SRBA. Poznato je da neki zlonamjerno tvrde da ime SERBI (grčki Σέρβοι, latinski SERVOI) znači SLUGE, RO-BOVI, ali to nije tačno, jer SAB znači isto što i SER. U obliku SABURAU korijenska osnova je SAB-:

- SAB > SABA > SAVA = grčki: Σάββας = latinski: SABBAS, SABAS;

- SAB > SABLJA > SABLJICA = PERUNIKA.

Sanskritski SAVA je SUNCE [1] = SABA > SABLJA > SABLJICA = PERUNIKA < PERUN = SUNCE.

Tako SER u SERAFIM znači PLAMENI, VATRENI, SJAJNI, BLJEŠTECI [2], a najveći izvor uzor svemu tome je SUNCE i tako je SERBI = SABRI.

Japansko SAMURAI potiče od hetskog ZAMMURAI sa značenjem NAPADATI [3].

Ko su Heti? Heti su Skiti, Geti, Goti ili Dačani, tj. Tračani. Tračani, Sarmati, Kimeri, Heti, Skiti, Geti, Goti, Iliri i Slaveni bili jedan narod sa mnogo imena:

"Ipak je rekao dovoljno da bez ikakve sumnje ukaže na činjenicu da su takozvani Skiti bili Heti s nekoliko izmiješanih keltskih i jafetskih plemena." [4]

"Veoma je moguće (kao što pretpostavlja i Mr. Stu-art Poole) da su Khiti ili Heti bili pleme Skita koje je napredovalo i naselilo se na Eufratu.“ [5]

"Hetiti, koji su govorili indoevropskim jezikom, od da-vnina su se proširili po istočnoj Maloj Aziji i sje-vernoj Siriji." [6]

"Sake ili Skiti, koje su njihovi semitski susjedi na-zivali 'Gimiri' (plemena?), prvi put su se pojavili u klinastim natpisima kao samostalni narod pod Esar-Hadonom oko 684. godine prije nove ere." [7]

"Svi Kanaanci, siguran sam, bili su Skiti; a stano-vnici Sirije zadržali su svoj prepoznatljiv etnički ka-rakter sve do prilično kasnog perioda istorije. Prema natpisima, Khetta ili Hetiti bili su dominantna skitska rasa od najranijih vremena." [8]

“Nema sumnje da su Daci ili Dani, kao i Geti ili Goti, bili svi od rase zvane Kimbri. Kimbri su takođe Ki-meri, od tračkog su originala takođe, ili su Tračani bili Kimeri, što nije ni bitno.” [9]

"Sir Isaac Newton (Hronologija, str. 1125) piše: 'Drevni stanovnici Dakije (Transilvanije, Moldavije i Vlaške) Grci su nazivali Geti, Latini Dacima, a sami sebe Goti.

Nema sumnje da su Daci ili Dani, kao i Geti ili Goti, bili rase zvane Kimbri. Kimbri su također bili Kimeri, dakle i tračkog porijekla, ili su Tračani bili Ki-meri, nije važno koji od njih.

Tračani su bili široko rasprostranjena rasa zvani Pelazgi, ime za koje se tvrdi da je preuzeto od rode i znači, poput Skita, lutajuća nomadska rasa'." [10]

"Sada, ovi Pelazgi bili su Tirseni, ili Tirsenski Pe-lazgi; tako da u ovom slučaju nalazimo epitet Tirseni koji se daje Pelazgima koji su bili, ili su bili, u vezi s Tračanima." [11]

"Osim toga, Herodotus, Thucydides i Strabo tvrde da su Pelazgi originalno iz Tesalije došli u Grčku; a budući da je Tesalija u drevnim vremenima sma-trana dijelom Trakije, po tome Mr Pinkerton zaklju-čuje da su Pelazgi bili Tračani, odnosno Skiti ili Goti." [12]

Ukratko o Pelazgima:

"... oni su bili Tračani, a Tračani su svi bili Skiti ili Goti." [13]

Heti su Skiti, Skiti su Geti, Goti ili Slovene i to su Tračani:

"Geti ili Slaveni napadaju granicu Trakije..." [14]

"Sedma knjiga govori o neuređenim redovima Rimljana i njihovim hrabrim uspjesima protiv Slave-na ili Geta; jer su se tim imenom ranije nazivali." [15]

Dakle japansko SAMURAI potiče od hetskog ZAM-MURAI koje znači NAPADATI. Pošto su Heti isto što i Skiti ili Tračani, odnoscno Geti, Goti, Slaveni ili Sloveni među kojima su Srbi istorijski najstariji, biva da je japansko SAMURAI postanjem od starosrbske riječi ZAMMURAI.

Evo otkud Protosrbi Heti u Japanu:

“Tamo je šest drugih kraljevstava spomenuto u natpisima. Hetitsko pleme Rabakita je istjerano iz Indije oko 63. st. ere nalazeći sklonište u Tibetu i Tartariji. Početkom petog vijeka dospjeli su do Sibira kod izvorišta Jeniseja, gdje mizerni ostaci ove rase još uvijek borave.

Region oko Jeniseja je sa tumulusima poput evropske Skitije. Mrtvi Kitani su ovdje sahranjivani i iz nji hovih grobova nađeni artefakti svjedoče drev-nu i jedinstvenu civilizaciju. Na kamenju uz obalu rijeke su natpisi autora Raba Kita. Sjeverni Hetiti mi-grirali su u Ameriku početkom šestog vijeka; izgleda da ima do kaza da su južni ili okeanski Hetiti došli u Gvatemalu i Jukatan u ranom periodu. Prolaz od Kamčatke do Amerike bio je Aleutski lanac sa za-vršetkom na Aljasci. Veliki uzrok emigracije je pri-sustvo neprijateljskih plemena, što počinje protjeri-vanjem od strane protivnika budizma u Indiji prije hrišćanske ere, ali od kojeg talas nije dosegnuo sje-vernu obalu sve do šestog vijeka. Priče o pobuni če-sto se pojavlju u drevnim japanskim analima i ug-lavnom su praćene pričama o iseljavanju, koje se moglo dogoditi samo morem.” [16]

To je istorija, a ovo što od početka 20. vijeka uče u školama je avramska ideologija laži. I sad je mogu-će da se nađe budaletina ili lopuža koja će se smi-jati svim ovdje citiranim naučnicima jer to ne odgo-vara ideologijama elite avramskih religija.

P.S. Kad kažem da je nešto srbsko, mislim na sve koji su u starini bili Tračani ili Heti, odnosno Skiti, Pelazgi, Kimeri, Arjani, Arijevci, Perke ili Serbi.

.................................

[1] Monier-Williams Sanskrit-English Dictionary; Published by The Clarendon Press, Oxford, 1899, pg. 1190.

[2] Hastings, James with Selbie, John Alexander, A dictionary of the Bible, Vol. 4, Edinburgh: T. & T. Clark, 1909, pg. 458.

[3] Harry A. HOFFNER, Jr., An English-Hittite Glos-sary, Tome XXV, Fascicule 60; Librairie C. Klin-cksieck, Paris, 1967, p. 64.

[4] John Campbell, The Hittites: their inscriptions and their history, Volume II; London, John C. Nim-mo, 1891, pg. 282.

[5] George Rawlinson, The History of Herodotus, Vol. II; New York: D. Appleton and Company, 1889, pg. 158.

[6] Hutton Webster, World history; D. C. Heath & Co., Publishers, Boston, New York, Chicago, 1921, pg. 62-63.

[7] George Rawlinson, History Of Herodotus, Vol. I: London, John Murray, 1875, pg. 232.

[8] William Smith, Dictionary of the Bible, Vol. IV; New York: Hurd and Houghton; Cambridge: River-side Press, 1870, pg. 2974.

[9] John Pym Yeatman, The Shemetic Origin of the Nations of Western Europe, London: Burns and Oa-tes, 1879, pg. 212.

[10] Ib.

[11] The Journal of Classical and Sacred Philology, No V, Volume II: The University Press, Cambridge, 1855, pg. 176.

[12] The Ecyclopaedia Britannica, Seventh Edition, Volume XVII; Adam and Charles Black; Edinburgh, 1842, pg. 177.

[13] Ib.

[14] Barthold Georg Niebuhr, Corpus Scriptorum Hi-storiae, Theophylacti Simocattae, Historiarum, Libri Octo; Bonae, Impensis Ed. Weberi, 1834, pg. 9.

[15] Ib. pg. 14.

[16] Morton G. Stuart, Anniversary Address of the President, Proceedings - Dorset Natural History and Archaeological Society, Vol. XIII; Docrchester: Prin-ted at The “Dorset County Chronicle”, 1892, pg. 21.

SPC I GRKOPRAVOSLAVN SRBI NAJVEĆI SU IZDAJNICI SRBSTVA

Srbi, vi možete da bacate drvlje i kamenje na mene, ali što no Njegoš reče: "Ko na brdu, ak' i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom." I preskočivši ogradu tora crkvenog grkopravoslavnog crkvenog stada spolja sve sagledavam jasnim istorijskim i savre-menim dokazima izdaje Srbstva od grčko-nemanji-ćke Pravoslavnr crkve.

Grčko-vatikansko hrišćanstvo nije izvorno srbsko pravoslavno krstjansko hrišćanstvo koje su Nema-njići mačem zatirali i progonili za sve vijekove svoje vladavine, za svo vrijeme vladavine pod Turcima i u vrijeme cionističko-iluminatsko-komunističkog inter-nacionalnog ekumenizma:

"U Srbiji opet zvali su ih Babunima jer ih je najviše bilo oko planine Babune nad Prilepom u Maćedoniji, ili Poluvercima, jer su se dosta držali i Pravoslavlja. - Međutim, oni sami u Bosni i Hercegovini nazivahu se uvek samo Hrišćanima ili Krstjanima.” [1]

“Broj Bogomola bio je u to doba već prilično velik, pa su i neka ugledna vlastelasrpska pripadala toj je-resi, koja je bila mnogo bliža starom srpskom Mno-goboštvu nego Pravoslavlje.” [2]

“Ali i ako su se Srbi pokrstili i pak su zadržali i na dalje mnoge svoje običaje iz neznaboškog doba. Tako su o prazniku Božiću, vršili sve one običaje koje su vršili o neznaboškom prazniku Koledu: ložili Badnjak, mesili česnicu; imali polažajnika i t. d. što i danas traje. Isto tako zadržato je, i do današnjeg dana održano je, neznaboško verovanje u: vile, veš-tice, zmajeve snove, vradžbine i t. d. što treba is-korenjivati, jer je to neistinitio i štetno.“ [3]

Izvorni hrišćani srbskog apostolskog Pravoslavlja bili su dvovjerci, poluverci 9. člana Dušanovog za-konika:

“Po povratku iz Carigrada Nemanja ustane protivu bogumila i ostataka mnogoboštva. Dva glavna uzro-ka pokrenula su ga na takvu radnju. Bogumili su štitili plemenski sklop i bili protivnici crkvene jerar-hije. Kako je bilo prevedeno jevanđelje na sloven-ski jezik, oni u njemu nađu oslonac za “КРЬCT-IANCKO” bratstvo. Nemanja je ništio plemenski ži-vot i zavodio državnu centralizaciju, crkvenu jerar-hiju, pa se sukobi s bogumilima. Zato ih Nemanja oglasi svojim pro tivnicima, a jerarhija jereticima i protivnicima Božijim.” [4]

Pravoslani krstjani su imali svoju crkvenu jerarhiju, ali nisu htjeli priznati za svoje starješine papu i ca-rigradskog patrijarha jer bi izgubili autokefalnost i svoja učenja. Nemanja je bio templar Romokatolič-ke crkve, Sava Njemanjić je nosio monašku tonzuru stila franjevaca reda Franje Asiškog što baca sum-nju da je u vrijeme Četvrtog krstaškog rata 1204. godine, kada su krstaši u pohodu na Konstantino-polj zauzeli Atos, prešao u rimokatolicizam.

Bilo kako bilo, grčko Ortodoksje nikada nije bilo iz-vorno srbsko narodno Pravoslavlje i nije to ni dan- -danas! Svi krstjani, lažno nazvani babunima i bogu-milima, bili su pravoslavni hrišćani izvornog apos-tolskog hrišćanstva iz ilirskog doba.

Znajte jedno: nikad srbski badnjak nije zapaljen u Hilandaru niti u bilo kojem grko-nemanjićkom mana-stiru u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini sve do 1991. godine, a u Srbiji prvi put u istoriji u manastiru SPC badnjak je zapaljen u Dečanima 1992. godine.

………………….

[1] Radoslav M. Grujić, Pravoslavna Srpska Crkva, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1921; II izdanje (reprint) Svetlost – Kalenić, Kragujevac, 1989, str. 38.

[2] Ib. str. 14.

[3] Milan S. Ubavkić, Istorija Srba po domaćim i stranim izvorima i piscima, Knjiga I, Drugo pre-rađeno i do punjeno izdanje, Štampano u Kr. sr. državnoj štampariji u Beogradu, 1886, str. 82.

[4] Pantelija Slavkov Srećković, Istorija srpskoga na roda, Knjiga II, Kraljevsko-srpska državna štam-parija, Beograd, 1888, str. 25.

EBO ЗАШТО ЈЕ ПОБЕДУ НА КОСОВУ 1389. ЦРКВА ПPETBOPИЛA У ПОРАЗ

Према историјским изворима oнoг времена Срби су победили нa Коcoвy 1389. године, али је грч-ко-немањићка Црква претворила србску победу у сpбски пораз, рaди својe користи у манипули-caњу сpбским народом:

"Видовадан кроз Косово је прешироко и преду-гачко поље, како за српско хришћанство тако и за западно, на којем је посејено семе мученичка, када је у необјашњиво суровим условима на на-шим просторима опстала Црква. И тим нашим примером доказали смо да 'врата ада' не могу да јој одоле. Репресија не убија Цркву на било којем пољу и поднебљу, него та лажна сигурност и декларативно уподобљавање Христу. То што ондашње 'косово' није узело кроз онај нечувени појам страдања, посебно после изгубљене бит-ке, то нам данас односи лажни мир и ново-компоноване теолошке успаванке, које му служе. И све док Господ 'понавља косово' ми можемо слободно да Му захваљујемо, јер није заборавио народ свој. Ствар је у томе да је народ забора-вио Господа, али због многих мученика и молит-веника, и оних косовских, Он нам и даље шаље опомене и позиве на покајање. Опомене су израз љубави, а не тишина у којој се стиче осећање сигурности, тј. појам Цркве као физички 'торжес-твујуће' (нестрадајуће), са којим нам је Запад пребацивао да су правоверни (Флорентински сабор) зато што он не зна за страдања од ото-манског мача шеријатског закона. У томе је саг-ледаван благослов Божији у односу на казну ра-зних видовдана, које Православни проживљава-ју. Одсуство мученика је јалово семе за живот Цркве, и ако нема тог огња очишћења све умире и нестаје. Због тога црква на Западу нестаје, на-равно, не рачунајући оазе православних мисија – нови дах живота, које су у већини плод и жетва страдања за Христа." (Преузето са веб-сајта „Светосавље“ у рубрици „Питања пастиру“, 5. јула 2015. године)

Црквени разлог због којег је србска победа на Ко-сову претворена у пораз cу следећи:

1. "И све док Господ 'понавља косово' ми може-мо слободно да Му захваљујемо, јер није забо-равио народ свој."

2. "Одсуство мученика је јалово семе за живот Цркве, и ако нема тог огња очишћења све умире и нестаје."

Шта значи ово "И све док Господ 'понавља косо-во'"? То значи дa cве док Срби губе битке, Црква ће захваљивати Богу, јер Бог није заборавио на-род свој. Који народ захваљује Богу што Срби гу-бе битке? Срби или неки Србима непријатељски народ? Можда Јудеји, можда Грци, можда Рим-љани jep су они оснивачи Цркве? Нема људи ни наpoдa који би захваљивали Богу за своје пора-зе и poпcтво, ocим лудaкa.

Лик кнеза Лазара је претворен у црквени култ oвeнчaн славом страдања за веру у Исуса Хри-ста, иако је Лазар након пораза у бици са Тур-цима код Ниша 1374. године постао турски ва-зал:

„... Ниш паднe и преко нишких бедема продрe унутра са својом ордијoм (?) бег, син Тимур-ташeв. Лазар није могао да продужити (битку), нeгo пристанe на мир по комe се обавежe д(ава-ти) годишње султану хиљаду фунaтa сребра (да)вати му хиљаду коњаника кад год oн тpaжи oд њeг као свог вазала.“ [1]

Hије Косовска битка 1389. гoдинe билa због хри-шћанства, нeгo збoг тoгa штo јe кнез Лазар пap гoдинa пред битку oдбиo да испуњава своје ва-залне обавезе према султану Мурату.

.....................................

[1] Панта Срећковић, Расправа о цару Урошу; Гласник Cрпског ученог друштва, Kњига 84, Београд, Штампаријa Краљевине Србије, 1885, стр. 275-407.

EPSKA NARODNA POEZIJA NIJE ISTORIJSKI IZVOR

Ovako je epski narodni pjevač opjevao večeru uoči boja na Kosovu 1389. godine:

Slavu slavi srpski knez Lazare
U Kruševcu mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjedao,
Svu gospodu i gospodičiće:
S desne strane starog Jug-Bogdana,
I do njega devet Jugovića;
A s lijeve Vuka Brankovića,
I ostalu svu gospodu redom:
U zastavu vojvodu Miloša,
I do njega dv'je srpske vojvode:
Jedno mi je Kosančić Ivane,
A drugo je Toplica Milane.
Car uzima zlatan pehar vina,
Pa govori svoj gospodi srpskoj:
"Kome ć' ovu čašu nazdraviti?
Ako ću je napit' po starješstvu,
Napiću je Vuku Brankoviću;
Ako ću je napit' po milosti,
Napiću je mojim devet šura,
Devet šura, devet Jugovića;
Ako ću je napit' po ljepoti,
Napiću je Kosančić-Ivanu;
Ako ću je napit' po visini,
Napiću je Toplici Milanu;
Ako ću je napit' po junaštvu,
Napiću je vojvodi Milošu.
Ta nikom je drugom napit' neću,
Već u zdravlje Miloš-Obilića!
Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!
Prva vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat' na Kosovu,
I odbjeći turskom car-Muratu!
Zdrav mi budi, i zdravicu popij,
Vino popij a na čast ti pehar!"
Skoči Miloš na noge lagane,
Pak se klanja do zemljice crne:
"Hvala tebe, slavni knez-Lazare,
Hvala tebe na tvojoj zdravici,
Na zdravici i na daru tvome:
Al' ne hvala na takvoj besjedi!
Jer, tako me vjera ne ubila!
Ja nevjera nikad bio nisam,
Nit' sam bio niti ću kad biti,
Nego sjutra mislim u Kosovu
Za hrišćansku vjeru poginuti;
Nevjera ti sjedi uz koljeno,
Ispod skuta pije hladno vino!
A prokleti Vuče Brankoviću!
Sjutra jeste lijep Vidov danak,
Viđećemo u polju Kosovu
Ko je vjera, ko li je nevjera!
A tako mi Boga velikoga,
Ja ću otić' sjutra u Kosovo
I zaklaću turskog car-Murata,
I staću mu nogom pod gr'oce;
Ako li mi Bog i sreća dade,
Te se zdravo u Kruševac vratim,
Uhvatiću Vuka Brankovića,
Vezaću ga uz to bojno koplje,
Kao žena kuđelj' uz preslicu,
Nosiću ga u polje Kosovo!"

I kaže narodni pjevač kroz usta Miloša Obilića: "Sju-tra jeste lijep Vidov danak" i kaže da se slavi slava (ne reče koja) u Kruševcu. Dakle je radnja "Kneže-ve večere" smještena u veče uoči Kosovskog boja 1389. godine. I mnogi Srbi prihvataju to kao istinu koja se zaista zbila, ali šta kaže zdrava logika i da li mi kao pojedinci i kao narod uopšte zdravorazumski razmišljamo?

Udaljenost od Kruševca do Prištine današnjom ces-tom je oko 130 km, a istorija bilježi da je bitka bila na Kosovu polju južno od Prištine. Je li moguće da knez Lazar sa vojvodama sjedi do u neko doba noći pijući i mezeći i onako neispavani i mamurni do zore teški oklopnici i pješaci da pređu običnim putem 130 km od Kruševca do Prištine? I gle: kad su rano zo-rom stigli na Kosovo, epska narodna pjesma "Ko-sovka djevojka" kaže:

“Sva se srpska pričestila vojska.”

Oni sjede i piju u noći, a do jutra 130 km iza planina moraju stići u bitku na život ili smrt!? Je li to mogu-će? Ne, to u stvarnosti nije moglo da se desi, ali većina Srba vjeruje da je to živa istina! Aloooo, ot-rijezni se, fantazeru, i trezveno razmišljaj!

Osim toga, ondašnja srbska vlastela, kao vjernici grčko-nemanjićke Ortodoksne crkve, nije slavila pa-ganske slave niti je obilježavala paganske praznike jer kanoni Vaseljenskih sabora strogo zabranjuju sve paganske proslave i običaje. Tako Miloš Obilić nikad na takvom skupu ne bi pomenuo paganski "li-jep Vidov danak" koji SPC počinje da obilježava i unosi u kalendar tek od 1892. godine. Crkvena tvrd-nja srbskom narodu da je Sveti Sava blagoslovio prehrišćanska vjerovanja i običaje u srbskom naro-dnom pravoslavlju samo je jedna od mnoštva gnu-snih crkvenih laži!

I samo na osnovu narodne pjesme "Kneževa veče-ra" arhijereji SPC došli su do “crkvenog istorijskog podatka” da je knez Lazar slavio Svetog proroka Amosa čiji dan pada baš na 15. jun julijanskog ka-lendara na dan rimokatoličkog Svetog Vita.

Svog Svetog Vita Rimokatolička crkva je ubacila u kalendar na 15. juni jer su tog dana 1168. ili 1169. go-dine papini krstaši osvojili slovensku Arkonu, razorili hram Svetoga Vida, oborili Svetovidov kumir, pljuvali i pišali po njemu te ga na kraju isjekli i za-palili.

Vidovdan je dan Svetog Vida i slavi se na ljetni sol-sticij, na vidovdansku dugodnevicu prvog dana ljeta. Arkona je pala dvjesta godina prije Kosovskog boja 1389. godine. Te 1389. godine Vidovdan nije bio ut-orkom 15. juna, nego nedjeljom 13. juna i do danas stigao je na 8. jun julijanskog, tj. 21. juna gregori-janskog kalendara.

Poenta je, narode, da se poezija, u koju spada i ep-ska narodna poezija, ne može uzimati kao istorijski izvor, jer je poezija umjetničko djelo i plod je pjes-nikove kreativne mašte i nije istorijski dokument.

ZNAČENJE RUSKOG KRSTA

  

 

 

Stari Srbi zu znali za lukavstvo i pokvarenost sveš-tenstva SPC i nikad im sveštenstvo nije bilo uzor po-božnosti i čojstva jer nije bilo masovne propa-gandne mašinerije kao u zadnjih četrdeset godina i navlakuše Iluminata i komuniste Slobodana Miloše-vića i kriptorimokatolika i komuniste patrijarha Pavla (Stojčevića). Isapiranje zdravog srbskog razuma od strane neprijatelja Srbstva naročito je napredovalo od 2001. godine i uvođenja dvanaestogodišnje vje-ronauke od početka osnovne do završetka srednje škole.

Iako je danas narod školovan i obrazovan, totalno je zaglupljen i kao primjer tome navešćemo tkz. "ruski krst". Jadni narod misli da je to nešto veliko u pravo-slavlju, a to je obični kalendarski znak prvog dana zime i prvog dana ljeta.

Porijeklo "ruskog krsta" je jedna kompozicija od pre-ko 1200 prehrišćanskih petroglifa na Onažeskom je-zeru (ruski: Оне́жское о́зеро) oko 500 km u polar-noj zoni sjeveroistočno od Petrograda. Procjene njegove starosti su različite, ali je sigurno mnogo stariji od pojave hrišćanstva.

Zvanično se tvrdi da su krst dodali ruski monasi u 15. vijeku i oni su ovu antropomorfnu figuru Sunca nazvali đavolom (besom). Međutim, pogledamo li trougao sa krugom Sunca u dnu (koji nije hrišćan-ski simbol) i kad vidimo Sunce isplaženog jezika iz-nad krsta, logično je da su trougao (zimski solsticij) i Sunce (ljetni solsticij) bili spojeni krstom i krst je prehrišćanski solarni simbol. Tu su patke i riba kao simboli toka vode, tj. toka vremena.

Dakle, šta je ovaj krst? Krst je vrijeme jedne godine: trougao u dnu je zimski solsticij, prvi dan zime, kra-tkodnevica. Kosa prečka donjim krakom pokazuje izlazak Sunca na zimski solsticij: 23,5 stepeni jugo-istočno (Tropik Raka). Gornjim krakom kosa prečka pokazuje pra-vac zalaska Sunca na ljetnji solsticij: 23,5 stepeni sjeverozapadno (Tropik Jarca). To je uglomijerom lako provjeriti!

Gornja, horizontalna prečka obilježava proljeće (de-sni krak) i ljeto (lijevi krak). Znak T (galski TAS, he-tski TEŠUB) u vrhu krsta je najviša sjeverna tačka Sunca na ljetni solsticij prvog dana ljeta vidov-danske dugodnevice (zato je i Sunce prikazano iz-nad te tačke). Monasi su jedino uklesali ono IC XC u vrhu krsta i ništa više.

 

VIDOVDAN JE PRVI DAN LETA

 

 

 

 

Stefan Nemanja iz rimokatolicizma prešao u pravo-slavno krstjanstvo i da je to tako bilo evo svedo-čanstva jednog rimokatoličkog velikodostojnika koji, govoreći o bosanskom Kulinu banu, kaže i za Ne-manju:

“A poslije nek se oženi sa sestrom Stjepana Ne-manje, koja bijaše bogomilka, i on postade sljedbe-nik iste vjere. Još godine 1174. bio je otajni njihov sljedbenik i u isto sljedbeništvo privukao je svoju se-stru Anu, njezina čovjeka Miroslava, brata mu Kon-stantina i svog šuru Stjepana Nemanju, raškog žu-pana; ... .” [1]

Nemanja je Studenicu gradio kao pravoslavni krst-janin i zbog toga je na fasadi Studenice starove-račko božanstvo Semargl među drugim mitološkim bićima i kalendar meseci sa Vidovdanom u njiho-vom vrhu. Stil kalendara je isti starijem kalendaru na stećku iz Donje Zgošće kod Kaknja u Bosni.

Od zimske kratkodnevice na prvi dan zime do letnje dugodnevice na prvi dan leta tačno je šest meseci i to je prirodni kalendar. Prvi dan leta je dan kad Sun-ce najranije izlazi i najkasnije zalazi, dugodnevica, dan vida jer se tog dana najduže vidi, a noć je naj-kraća.

..............................

[1] Primjeri bosanskohercegovačke pismenosti i književnosti od 11. do 19. stoljeća, Bosanski fra-njevci – ilirici, Ivan Jukić, Izbor, transkripcija, pred-govor i rječnik Darija Gabarić-Bagarić, HDK Napre-dak, Zagreb – Sarajevo, 2004, str. 79-80.

MALO O PORIJEKLU SRBA

"U svim tim zemljama bili su jedan te isti narod, iako podložni različitim knezovima, i poznati pod različi-tim imenima. Tako su se u Kimeriji, Sarmatiji, Skitiji zvali Kimerijci, Sarmati, Skiti; u Trakiji, Dakiji i Meziji, Tračani, Dačani i Mezijci; au susjedstvu Istra i Ponta Istri i Ponti, koje su Latini umekšali u nazive Vizigoti, i Ostrogoti, razlikovali su se ovim imenima, kako po-kazuje Grotius od Jornandesa, prije nego što su na-pustili Skandinaviju, zbrajajući Zapadne Gote i Ost-rogote, ili Zapadne i Istočne Gote, iz njihove tamo-šnje situacije na Istok i Zapad, prvi nastanjujući onaj dio Skandinavije, koji graniči s Danskom, a drugi, is-točnije dijelove, koji leže na Baltiku. Ono što Jornan-des piše o raznim seobama i naseljavanjima Gota, u potpunosti se slaže s onim što čitamo kod antičkih grčkih i latinskih autora o raznim migracijama i na-seljavanjima Geta. I uistinu da su Goti i Geti bili je-dan te isti narod, pretpostavljaju svi pisci, koji su cvjetali u ili blizu tog vremena, u kojem su oba car-stva bila pod njihovom vlašću." [1]

U citatu se navodi da su Kimeri, koje su Grci kasnije nazvali Kelti, a J. Cezar nazvao Gali, bili jedan na-rod sa Tračanima i Skitima, odnosno Getima ili Go-tima, i da su govorili istim jezikom. Dačani Geti ili Goti su Tračani i oni su Sloveni:

"Geti ili Slaveni napadaju granicu Trakije..." [2]

I da zaključimo ko su bili Slaveni:

"Sedma knjiga govori o neuređenim redovima Rim-ljana i njihovim hrabrim uspjesima protiv Slavena ili Geta; jer su se tim imenom ranije nazivali." [3]

Ovo su tvrdnje svih autora koji su prethodili Bečkom kongresu 1814–1815. i Berlinskom kongresu 1878. kad CionistiI i crkveni Iluminati počinju da falsifikuju antropologiju, arheologiju i biolologiju.

P.S. Kad kažem da je nešto srbsko, mislim na sve koji srbskim jezikom govore, ma kako ga oni danas iz vjerskih i političkih pobuda nazivali jer su svi u starini bili Tračani ili Heti, odnosno Kimeri, tj. Serbi. Sve priče o njihovoj istorijskoj posebnosti izvan srb-skog korpusa su naučne i religijsko-političke nebu-loze.

..............................

[1] An Universal History from the Earliest Account of Time to the Present: Compiled from Original Au-thors, and Illustrated with Maps, Cuts, Notes, and Other Tables. Vol. VII; London: Printed for T. Os-borne, J. Osborn, A. Millar, J. Hinton, 1792, pg. 487.

[2] B. G. Niebuhr, Corpus Scriptorum Historiae, The-ophylacti Simocattae, Historiarum, Libri Octo; Bo-nae, Impensis Ed. Weberi, 1834, pg. 9.

[3] Ib. pg. 14-15.

O NEMANJINOM PORIJEKLU

Natpis na ikonostasu u paraliksu manastira Dečani.

U nekom od svojih djela Nikolaj Velimirović tvrdi da je ime NEMANJA od hebrejskog NEHEMIJA, a na ikonostasu u paraliksu manastira Dečani piše HE-EMAHЬ, a hebrejsko NEEMAN znači VJERAN [1].

Na prsima zlatnog dvoglavog orla na ikonostasu je skraćenica ΙИΛ (IZRAIL) što je varijanta antičke gr-čke skraćenice ΙḢΛ (IĒL) za IZRAEL (grčki: Ἰσραήλ, Israḗl).

Pošto je u skraćenici ΙИΛ prvo slovo I po sredini na obe strane ispupčeno, može da se čita i kao ΦИΛ što je skraćeno grčko FILIA (φιλία). Tako ΙИΛ ΦИΛ postaje IZRAEL LJUBAV.

Osim Nemanjinog imena i ovo ukazuje na judejsko porijeklo Nemanje i postojanje drevnog Nimrodovog tajnog društva vavilonskih Velikih magova u vrhu SPC. Tajna o Nemanjinom porijeklu je u vrhu njego-ve crkve.

............................

[1] A Critical and Practical Exposition of the Pen-tateuch, with Notes, Theological, Moral, Philosophi-cal, Critical and Historical; London, 1748, pg. 540.

JEZIK I JEZUS

 

 

 

U isplaženom JEZIKU antropomorfnog SUNCA krije se istinski smisao crkvenog JEZUSA.

JESUS je spasitelj svijeta, u Vulgati IĒSŪS, grcki ΙΗΣΟΥΣ (JESOUS), hebrejski JĒŠU'A (YESHU'A) od korijena JĀŠA' [1]. Hebrejsko EŠ ('ēsh) u JEŠUA znači VATRA [2], dakle hebrejsko JEŠUA znači VA-TRENI.

Galsko ES je sinonima galskom AS, IS, OS, US sa značenjem BAL, tj. SUNCE [3]. Galski ESUS je BOG.

“AS je jedna od titula Sunca i povezana je sa VA-TROM: ponekad je umnožena sama sobom kao ASAS i AZAZ prikazana od Grka kao Αζαζος, i Αζ-ιζος.” [4]

Grčka boginja zdravlja je Ἰᾱσώ (Jāsó) [5], a grčko ἴᾱσις (jasis) OZDRAVLJENJE, LIJEČENJE. [6]

Arapsko JAṢṢ znači VOSAK [7], JAṢṚ je VELIK, JAK [8], JAṢAD je ŠAFRAN; KRV ili bilo šta crvene boje [9], JAṢṚAB znači DUG, DUGAČAK [10], Per-zijsko JAS je UŽITAK [11]. Arapsko JĀSIR je PO-NOS, ČVRSTINA [12].

Osnove JES i JAS znače isto, jer su ES. EŠ i AS is-tog značenja, sinonimi. Sanskritski ASU je DAH, ŽIVOT [13]:

a) srbski: JES > JESIK > JEZIK,

b) hebrejski: YEŠ (JEŠ) > JEŠU'A = latinski: JESUS = grčki: ΙΗΣΟΥΣ,

c) hebrejski: YAŠ (JAŠ) > JĀŠA'.

Obratimo pažnju na grčkI oblik imena JESHUA: ΙΗΣΟΥΣ, Ἰησοῦς (Iesoús) [14], Iησοὺς (Iesoús) [15]:

a) Ἰη = Iη = snaga, sila, moć; Jah, Jahve [16];

b) σοῦς = σοὺς = podizanje [17].

Tako grčko ΙΗΣΟΥΣ, znači PODIŽUĆA SNAGA

“... Grčki Yas, Sunce, kao Orb života.” [18]

“JAS, m. i f. vidi jasnost. — Od xvii vijeka, a između rječnika u Mikaļinu (jas, svjetlost ,splendor, nitor, ful-gor, lux') gdje se naj prije nahodi, u Bjelostjenčevu (v. jasnost), u Voltigijinu (jas, jasnost, splendore, chiarezza' ,glanz'), u Stulićevu (splendor, nitor, ful-gor, lux, lumen').” [19]

Srbski JAS je JASNOST, SVJETLO, SVJETLOST, BLJESAK, SJAJ. Simbol tome je JAZIK, ruski: ЯЗ-ЫК postanjem pod JAS (JAS > JAZ).

Srbi Sarmati su JASIGESI, tj. JAZIGEZI, a dio Alana zvao se JASI. JAS je JASNO Sunce, ZRAKA je JA-SA, JASE su ZRAKE, JASLE su USKE I DUGE kao ZRAKE, a novorođeni ISUS stavljen je u JASLE, tj. u ZRAKE.

ISUS je DNEVNO SUNCE, JASNI DAN, DANKO, biblijski DANICA, LUCIFER, LUČONOŠA, tj. SUN-CE i BOG SUNCA, protivnik judaizma i crkvenih laži narodu da je ISUS ISTINITI BOG koji se rodio U LIKU ČOVJEKA.

...................................

[1] Walter William Skeat, An Etymological Dictionary of the English Language; Oxford, The Clarendon Press, 1910, pg. 314.

[2] Merrlil C. Tenney, The Zondervan Pictorial Bible Dictionary; Regensy Reference Library, Grand Ra-pids, Michigan, 1967, pg. 283.

[3] Jean-Baptiste Bullet, Mémoires Sur La Langue Celtique, Tome II, Besançon: Claudi-Joseph Daclin, 1759, pg. 551.

[4] William Holwell, Mythological, Etymological And Historical Dictionary; London, Printed for C. Dilly, In The Poultry, 1793, pg. 55.

[5] Henry George Liddell and Robert Scott, A Greek English Lexicon; New York: Harper & Brothers, 1883, pg. 691.

[6] Ib.

[7] John Richardson, A Dictionary, Persian, Arabic, and English, Vol. I; London, 1806, pg. 335.

[8] Ib. pg. 340.

[9] Ib.

[10] Ib.

[11] Ib.

[12] Walter William Skeat, Ib. pg. 551.

[13] Monier-Williams, Sanskrit-English Dictionary, 1899, pg. 121.

[14] Henry George Liddell and Robert Scott, A Greek-English Lexicon; Oxford: The Clarendon press, 1883, pg. 698.

[15] John Groves, A Greek and English dictionary; Boston: Hilliard, Gray and Company, 1836, p.298.

[16] Ib. pg. 295.

[17] Henry George Liddell and Robert Scott, Ib., p. 1409.

[18] S. F. (Samuel Fales) Dunlap, The Origin of An-cient Names of Countries, Cities, Individuals and Gods; Cambridge: Metcalf and Company, 1856, pg. 18.

[19] Pero Budmani, Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Dio IV; Zagreb, JAZU, 1892-1897, str. 474.